Београдски Синдикат Нико не може да зна » Тексты песен

Београдски Синдикат Нико не може да зна Текст песни


  • Артист: Београдски Синдикат
  • Название: Нико не може да зна
  • Продолжительность: 5:23
  • Просмотров: 149
  • Дата: 26-08-2016, 16:59
Како отвориш очи већ знаш да чека те борба,
Као кроз решетке кроз прозор гледаш –
Далеко је слобода
И ако си одан и бориш се на страни добра
Чим изађеш на улицу осетиш горчину живота.
Народ трпи док смрадови се богате, ја не могу да ћутим
Не дозвољавам да ме поразе,
Камен пада са срца као на папир суза,
једини вентил моја 'зика есенција Београдског блуза.
Да ли осећаш патњу провучену кроз сваки стих,
Да ли осећаш бол који к’о мотив користим
Након препрека свих, путева трновитих
Ране су зарасле добро неће се поновити.
Светлост углед’о сам јасно и ка њој се крећем
Покрећем лавину емоција у потрази среће
Препуштен себи, вођен инстиктима у суровом свету
Где јачи слабијег једе чим овај направи грешку.
Сви знате како је тешко када празно је
Зато моје људство, мој синдикат, моја снага је
Слобода мога народа тако далеко је
Ал’ не губим наду док год се истина провлачи кроз редове.
Као да сам цео живот сањао, а сад се будим
Ово је моја земља, ал’ ово нису моји људи.
Кажу: "Овде немаш шта да тражиш, боље миран буди
Jер овде кадија те тужи овде кадија ти суди".
Гледам скрнављена гробља, не поштују ни мртве,
Гледам спаљене куће, гледам спаљене цркве.
Кажу:"Гледај нашу снагу - ми смо непобедиви!"
Питам "Знате ли за Бога?", кажу "Сила Бога не моли".
Пазите, на овом пољу копља су се ломила,
Православље у Срба - вера несаломива
Jер то је земља хранила, то је мајка родила,
То је снага бранила, то је вера водила.

Нико не може да зна
Шта то шапуће ветар,
Нико не може да зна
Шта носи гром из ведра неба,
Невреме се спрема, изнад гета пада звезда
Моја жеља, моја зебња, је ноћас ова земља...
Нико не може да зна
Шта то шапуће ветар,
Нико не може да зна
Шта носи гром из ведра неба,
Невреме се спрема, изнад гета пада звезда
Моја жеља, моја зебња, је ноћас ова земља...

2004-та пролази, мојих људи и даље пуни су затвори
На древној земљи узурпатори, туђа рука нам ред заводи,
Знакови ђавољи, транспортер на барикади нас нагони
Да се држимо по страни без наглих покрета,
А камоли да их имамо на камери како шенлуче по нашој баштини
Дошли су из пичке материне да ућаре нешто на нашој немаштини,
А ко ће да нас заштити, моји људи и даје нису слободни
Тај осећај да су без помоћи ко ноћна мора прогони.
И политичари што су дошли све су душманима продали
А овде се по скупштини шире како су Бог зна како помогли.
Београд не зна за патње оних ретких што су остали
Зар смо у трци за "бољим животом" преко ноћи хладни постали?
Звоне звона у паници, пада бомба на манастир
Срби не дајте похлепи да нас у нашој муци завади.
Можда ми јесмо диносауруси, она врста која одлази
И живимо у нашим сновима где нико неможе да нас порази
И нема те флоскуле која би могла бол да изрази
Jа опет доле силазим, ако треба крв ће причати…

Нико не може да зна
Шта то шапуће ветар,
Нико не може да зна
Шта носи гром из ведра неба,
Невреме се спрема, изнад гета пада звезда
Моја жеља, моја зебња, је ноћас ова земља...
Нико не може да зна
Шта то шапуће ветар,
Нико не може да зна
Шта носи гром из ведра неба,
Невреме се спрема, изнад гета пада звезда
Моја жеља, моја зебња, је ноћас ова земља...

Између бункера и снајпера слобода је затвор,
Поред транспортера у парку живот је напор.
Пратим покрете туђина, ово је жртвама суђење,
Нама потребно буђење, лажи доста је и мучења
Иза Ибра ко линије наших пуне су ћелије
Овде уједињене делују све ђавоље легије,
Па моје у блоку знам по сузи у оку
а који то могу стоје упркос болу.
Арнаутске кобре у ходу нас уједају за ногу,
А отров у крви гласно позива на борбу
Jер жеља да отму све оно што је најдраже
Тера ми горку пљувачку у уста.
К’о кад странци ме ухапсе на мене керове пусте
Да ме заплаше везаног док држе ме бесаног
Али ја не знам за слом, мене само раздраже
Jер “Срби, ово је наше!” - вичем док трпим болове страшне,
Д